Gotovo pre dve godine, dobio sam email od mladića sa invaliditetom iz Srbije. Pronašao je moj kontakt na internetu i odlučio da mi piše tražeći pravni savet u vezi sa problemom koji je imao na svom univerzitetu u Srbiji. Naime, zamolio je univerzitet da mu omogući da usmeni ispit polaže online preko Teams-a ili Zoom-a. Znao je da je to moguće jer je univerzitet to redovno radio tokom pandemije. Međutim, nakon što je pandemija završena, univerzitet se vratio svom tradicionalnom načinu sprovođenja ispita. Razlog zašto je insistirao na online polaganju ispita umesto uživo su problemi sa mentalnim zdravljem. Putovanje autobusom nekoliko sati iz njegovog grada do univerziteta bi bilo okidač za njegovu anksioznost, zajedno sa rizikom od zaraze COVID-19, s obzirom na to da je identifikovan kao osoba sa povećanim rizikom ukoliko se zarazi virusom COVID-19.
Univerzitet je odbio da mu izađe u susret zahtevajući njegovo lično prisustvo za polaganje ispita. Odbijanje univerziteta da izađe u susret bi se sasvim izvesno moglo smatrati diskriminacijom na osnovu invaliditeta prema Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom (u daljem tekstu Konvencija) koja prepoznaje „uskraćivanje razumnih prilagođavanja“ kao poseban oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta. Pomogao sam mu da sastavi pritužbu tvrdeći da je diskriminisan od strane svog univerziteta odbijanjem da mu obezbedi razumna prilagođavanja, navodeći relevantne odredbe Konvencije UN, i on ju je podneo Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. UN Konvencija definiše razumna prilagođavanja kao:
…neophodne i odgovarajuće izmene i prilagođavanja koja ne predstavljaju nesrazmerni ili nepotreban teret, gde je to potrebno u konkretnom slučaju, kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo uživanje ili ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda na ravnopravnoj osnovi sa drugima.
(CRPD, Član 2(4))
Nažalost, odluka institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nije utvrdila diskriminatorni akt. Zašto se to dogodilo?
U svojoj odluci, iz institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti citirali su definicije diskriminacije iz nacionalnog antidiskriminacionog pravnog okvira. Važno je reći da srpski nacionalni pravni okvir protiv diskriminacije ne prepoznaje ovaj oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta. Zakon o zabrani diskriminacije priznaje samo direktnu i indirektnu diskriminaciju, kao i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Međutim, Republika Srbija je pravno obavezana normama UN Konvencije otkako ju je ratifikovala 2009. godine. To znači da je UN Konvencija postala deo nacionalnog pravnog okvira i trebala bi da se direktno primenjuje. Međutim, odluka Poverenika potpuno je ignorisala Konvenciju kao da ne postoji.
Pomisliti da srpske institucije nisu svesne ove obaveze bilo bi pogrešno. Godine 2016., napredak Srbije u primeni CRPD-a pregledao je UN Komitet za prava osoba sa invaliditetom (nezavisno stručno telo zaduženo za praćenje primene Konvencije). Jedna od tih preporuka bila je „osigurati da relevantni zakoni i propisi definišu uskraćivanje razumnih prilagođavanja kao oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta“ (Komitet za prava osoba sa invaliditetom, 2016, para. 10).
Prošlo je 7 godina otkako je ovaj skup preporuka izdat Srbiji i srpska Vlada još uvek nije sprovela pomenutu preporuku. Zakon o zabrani diskriminacije izmenjen je 2021. godine, ali je Vlada odlučila da ignoriše preporuku da uključi uskraćivanje razumnih prilagođavanja među definicije diskriminacije i prilika je propuštena. Znajući da se zakoni ne menjaju svake godine, može proći još mnogo vremena pre nego što se ukaže nova prilika da se reši ovaj problem.
Ali, zašto je koncept „razumnih prilagođavanja“ toliko važan i zašto bi trebalo da bude među prioritetima Vlade da prepozna uskraćivanje razumnih prilagođavanja u svim sferama života kao poseban oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta? Prvo, važno je napraviti razliku između pristupačnosti i razumnih prilagođavanja. Dok je pristupačnost predmet progresivne realizacije koja ima za cilj da postepeno učini celo društvo pristupačnijim za sve osobe sa invaliditetom, što zahteva promišljeno planiranje i stratešku raspodelu budžeta, obaveza pružanja razumnih prilagođavanja, kako bi konkretni pojedinac efikasno ostvario svoja prava, ima trenutni efekat.
Način na koji obezbeđivanje razumnih prilagođavanja funkcioniše u praksi je da osoba sa invaliditetom koja smatra da su neka prilagođavanja potrebna za ostvarivanje određenog prava ili dobijanje usluge može zahtevati od organizacije koja pruža uslugu da obezbedi određena prilagođavanja. Ako organizacija odbije, tada osoba sa invaliditetom može da ih tuži tvrdeći da je pretrpela diskriminaciju. Tada je na sudu da odluči da li je zahtev bio razuman ili je predstavljao nesrazmerni teret za tuženog. Da li je zahtev za prilagođavanjima razuman ili ne zavisi od više faktora, na primer, praktičnosti i izvodljivosti prilagođavanja, da li će prilagođavanja u potpunosti eliminisati prepreke sa kojima se osoba sa invaliditetom suočavala, troškova i veličine i finansijske moći organizacije koja je trebala da obezbedi prilagođavanja, potencijalnih negativnih efekata na funkcionisanje organizacije, itd.
Živeći u Engleskoj, postao sam svestan potencijala razumnih prilagođavanja da transformišu društvo i živote osoba sa invaliditetom. Koncept razumnih prilagođavanja je prvi put uveden u američki pravni okvir, a zatim i u engleski pravni okvir još 1995. godine kroz Zakon o diskriminaciji na osnovu invaliditeta. Danas je to Zakon o jednakosti (2010) koji reguliše pružanje razumnih prilagođavanja u Engleskoj. Ovi zakonski akti koji prethode UN Konvenciji poslužili su kao inspiracija za njen tekst kakav danas poznajemo (Lawson, 2008).
Na svim mojim radnim mestima u Engleskoj, obezbeđena su mi neka razumna prilagođavanja koja su mi pomogla da efikasno odgovorim na svoje radne obaveze. Dok sam radio na univerzitetu, dobio sam laptop male težine koji sam mogao lako nositi, skuter koji sam koristio da savladam velike udaljenosti po kampusu, i softver koji pretvara glas u tekst kada doživim umor šaka od kucanja. Na mom trenutnom poslu, zatražio sam od poslodavca da obeleži jedno pristupačno parking mesto u blizini zgrade u kojoj radim, s obzirom na to da se redovni parking za zaposlene nalazi prilično daleko i uzbrdo. Nisam morao da obavestim poslodavca o ovim potrebama unapred tokom procesa regrutacije pre nego što sam izabran za te poslove. Ove zahteve sam postavio tek kada sam stupio na radno mesto i kada sam shvatio šta mi je potrebno. Obezbeđivanje opreme ili fizičkog prilagođavanja radnih mesta nisu jedine stvari koje mogu biti smatrane razumnim prilagođavanjem. Prilagođavanja mogu uključivati promene u načinu obavljanja posla. Tako je na primer nekim kolegama omogućeno da rade od kuće u potpunosti, jer im zdravstveno stanje otežava putovanje na posao.
Obaveza pružanja razumnih prilagođavanja seže daleko izvan radnog mesta i pokriva sve druge sfere života kada se pružaju usluge namenjene svim građanima/kama, uključujući stanovanje, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i sektore usluga kao što su javni prevoz, prodavnice, banke, bioskopi, opštinske ustanove ili ustanove za rekreaciju. Očigledan primer uskraćivanja razumnog prilagođavanja je odbijanje vozača javnog prevoza da pomognu osobama sa invaliditetom da uđu u autobuse, što se često događa osobama sa invaliditetom u Srbiji.
Primeri prilagođavanja koja se obezbeđuju u zdravstvenom sistemu u Velikoj Britaniji uključuju slanje pisanih obaveštenja u formatu koji je lak za razumevanje pacijentima sa intelektualnim invaliditetom ili obezbeđivanje više vremena za njihove preglede kod lekara kako bi bilo dovoljno vremena da im se objasni šta se dešava na način koji je njima razumljiv ili obezbeđivanje prevoda na znakovni jezik za gluve pacijente, između ostalog.
Dakle, obaveza pružanja razumnih prilagođavanja osobama sa invaliditetom kako bi im pomogla da efikasno ostvaruju svoja prava ima potencijal da transformiše čitavo društvo i način na koji se osobe sa invaliditetom tretiraju.
Postoje dva moguća razloga zbog kojih je Vlada Srbije do sada bila nevoljna da uvede koncept razumnog prilagođavanja u naš pravni okvir. Jedan mogući razlog je da je Vlada bila svesna da će, prepoznavanjem ove forme diskriminacije u nacionalnom antidiskriminacionom okviru, i javni i privatni sektor biti primorani da promene način na koji funkcionišu i odvoje budžete za pružanje razumnih prilagođavanja kada je to potrebno. Pored toga, osobe sa invaliditetom bi stekle jake pravne instrumente da primoraju poslodavce i druge pružaoce usluga da odgovore na njihove potrebe. S obzirom da Vlada nije napravila ove izmene, moguće je da odluka da se ignorišu preporuke UN Komiteta za prava osoba sa invaliditetom nije bila slučajna.
Drugi mogući razlog je da Vlada jednostavno nije razumela šta je zapravo potrebno uraditi.
Kada je UN Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom ratifikovana od strane srpskog parlamenta 2008. godine, usvojen je Zakon o potvrđivanju UN Konvencije koji obuhvata prevod teksta Konvencije. Koncept „razumnog prilagođavanja“ (eng. reasonable accommodation) je preveden na nekoliko mesta kao „razumni smeštaj“ na srpskom jeziku što pokazuje potpuno nerazumevanje šta se zapravo misli pod ovim izrazom, a kamoli kako se to treba operacionalizovati u pravnom okviru i implementirati (videti na primer Član 24 (2) (c); (5) ili Član 27 (1) (i)). Očigledno je da se „razumno prilagođavanje“ ne odnosi na smeštaj već na prilagođavanja.
Bez obzira na razlog koji leži u osnovi neaktivnosti Vlade, perspektiva za suštinsku jednakost osoba sa invaliditetom u društvu je sumorna. Međutim, ako pokret za prava osoba sa invaliditetom stekne razumevanje potencijala razumnog prilagođavanja da transformiše društvo, može da ovaj zahtev postavi kao prioritet u svom zagovaranju. Do tada, tretiranje osoba sa invaliditetom koje vodi marginalizaciji, kao što je ono koje je pretrpeo mladić sa početka ovog članka, će ostati raširena praksa.
Reference
UN Komitet za prava osoba sa invaliditetom 2016. Zaključna zapažanja na incijalni izveštaj Srbije.
Lawson, A. 2008. Disability and Equality Law in Britain: The Role of Reasonable Adjustment. Bloomsbury Publishing.
