Filozofi su samo interpretirali svet na različite načine; međutim suština je u tome da se on izmeni.
Karl Marks
Ova tvrdnja koju je često pominjao i Majkl Oliver, jedan od začetnika studija onemogućenosti, je posebno istinita upravo za ovu disciplinu koja je i nastala kao odgovor na široko rasprostranjenu potlačenost i marginalizaciju osoba sa invaliditetom. Stoga pokušavam da kroz svoj rad pronađem načine da iskoristim znanje, podatke i dokaze koji su dostupni zahvaljujući savremenim naučnim istraživanjima u oblastima ljudskih prava i studija onemogućenosti u cilju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Kao i mnoge kolege koje se bave ovom oblašću, smatram da akademski radnici ne bi trebalo da rade samo u svrhe razvoja lične karijere, promatrajući sa „bezbedne uzdaljenosti“ već da daju aktivan doprinos društvenim promenama i društvenoj pravdi, te da se nedvosmisleno stave u službu onih koji su potlačeni. U tom smislu, zadatak akademika (u oblasti studija onemogućenosti, ali i društvenim naukama šire posmatrano) nije da „otkriva“ objektivno postojeću realnost iz neutralne pozicije, već da svojim kritičkim promišljanjem i vrednosnim sudom doprinese viziji boljeg i pravičnijeg društva za sve. Stoga je aktivizam izuzetno značajan deo onoga što jesam, i na ličnom i na profesionalnom planu.
Istovremeno, smatram da aktivizam ne bi trebalo da bude „rezervisan“ samo za „elitu“ ili one koji poseduju specifično stručno znanje, poput pravničkog znanja u oblasti ljudskih prava, sprečavanja diskriminacije i sl. Naprotiv, aktivizam bi trebalo da bude otvoren za sve osobe sa invaliditetom koje se ne libe da pruže otpor marginalizaciji (i građane/ke u celini), bez obzira na vrstu invaliditeta, iskustvo, nivo obrazovanja, godine ili pripadnost organizacijama jer samo širokom mobilizacijom ljudi koji trpe društvenu nepravdu i solidarnim delovanjem različitih grupa, mogu biti otklonjeni strukturni problemi koji stvaraju nepravdu i nejednakost na prvom mestu. Osobe sa invaliditetom su „eksperti/kinje po iskustvu“ i najbolje znaju kako njihov život izgleda i šta im/nam je potrebno.
Primeri mog aktivističkog delovanja obuhvataju sledeće:
- Pisanje i objavljivanje akademskih i neakademskih radova o položaju osoba sa invaliditetom;
- Učestvovanje kao govornik na akademskim i neakademskim konferencijama i drugim skupovima u cilju razmene znanja;
- Analiza javnih politika i njihove usklađenosti sa međunarodnim pravom ljudskih prava, a posebno sa UN Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom i kreiranje preporuka za usklađivanje;
- Doprinos postavljanju međunarodnih standarda u oblasti ljudskih prava (putem izrade podnesaka u procesima javnih konsultacija na međunarodnom nivou u okviru mehanizama EU, Saveta Evrope ili Ujedinjenih nacija);
- Podrška pokretu osoba sa invaliditetom u zemlji i na međunarodnom nivou:
- Član sam Upravnog odbora Evropske mreže za samostalan život (ENIL) i doprinosim ENIL-ovim programima, aktivnostima i zagovaranju u domenu deinstitucionalizacije, dostupnosti personalne asistencije, i prava deteta na porodični život;
- Jedan sam od osnivača ENIL-ove omladinske mreže koja okuplja mlade sa invaliditetom iz čitave Evrope i broji više od 800 članova;
- Pružam savetodavne usluge organizacijama osoba sa invaliditetom u zemlji i inostranstvu u sklopu njihovih zagovaračkih aktivnosti;
- Iniciranje i podrška razvoju neformalne aktivističke grupe mladih sa invaliditetom „IM-PACT 21“ u Srbiji.
Navedeni primeri mog aktivističkog delovanja nipošto ne znače da su ove forme aktivizma najpoželjnije ili najefektnije. Naprotiv, promene su spore, a rezultati nisu očigledni. Drugi oblici aktivizma, kao na primer kreiranje društveno-angažovanih umetničkih sadržaja i performansa, deljenje ličnih priča i iskustva osoba sa invaliditetom, strateška litigacija u slučajevima kršenja ljudskih prava, javna okupljanja i protesti su takođe forme aktivističkog delovanja mojih prijatelja i saboraca sa invaliditetom širom sveta. Takođe smatram da aktivizam za prava osoba sa invaliditetom ne može biti odvojen od širih stremljenja za društvenu pravdu i demokratiju i da bi trebalo da bude zasnovan na principu solidarnosti sa drugim društvenim pokretima. Ako se mi, osobe sa invaliditetom borimo za uključenost u društvo, onda se moramo zapitati: Jednom kada postignemo to da smo uključeni, u kakvo smo se to društvo uključili? Zasigurno, cilj naše borbe nije jednakost sa drugima u smislu da budemo jednako eksploatisani od strane onih na pozicijama moći, već da živimo u jednakom i pravednom društvu koje omogućava zdravo okruženje za sve svoje građane/ke u kom mogu da ostvare svoje potencijale.
Budući da sam svestan da je korak društvenih promena ka unapređenju položaja osoba sa invaliditetom, ali i svih drugih grupa koje trpe društvenu nepravdu izuzetno spor, smatram da je potrebno biti samokritičan ka sopstvenom delovanju (bilo da se radi o delovanju pojedinca ili organizacije) i pažljivo proceniti koje aktivnosti donose rezultate, i zbog čega. Zato mislim da je važno za osobe sa invaliditetom da zajedno promišljamo i kreiramo inovativne forme aktivizma, ali i da brižljivo analiziramo prošlost društvenog pokreta osoba sa invaliditetom u svetu i budemo svesni strategija kolektivnog delovanja koje su dovele do pozitivnih rezultata.
Pozivam zato sve koji čitaju ove redove da slobodno pišu i komentarišu sa svojim predlozima za zajedničko aktivističko delovanje.